Uuuh, danas počinjem da pijem onaj konjski panklav. Stanje nepromenjeno, temperatura non stop prisutna. Bolovi kreću kako temperatura počinje da se penje. Sad sam već navikla i znam šta se dešava. Milim po kući sa flašicom dezinfekcionog sredstva, sad mi je i ona teška. Klopa ništa , voda jedva samo koliko moram da popijem tablete, mučnina je i dalje prisutna što me dodatno iritira.
Dan protiče isto trudim se da se ponašam normalno koliko mogu ali sve ide drugačijim tokom. Telefonski pozivi na koje jedva odgovaram ali još uvek mogu da pričam. Bar mi je to u funkciji ne mogu ni da zamislim šta bi se desilo da ne mogu bar to. Ležanje 24h opet, nesposobna za bilo šta. Sad više ne mogu ni čaj da pijem. Probala sam sve varijante koje postoje, slatko, gorko, sa medom, bez meda kako god ništa ne vredi. Ćerka me obilazi povremeno da vidi treba li mi nešto a muž, E to je druga priča. Čim vidi da počinjem da kukam samo zatvori vrata i pojača tv. Valjda mu je tako lakše šta znam. Danas je i on išao u Covid ambulantu. Pozitivan je. Nakašljao se par puta, temperatura 37,7 dobio lekove i to je to. Ne oseća ništa. Zato ja nadrljah na pravdi boga. A i bilo je vreme koliko sam puta uetala u Korona situaciju kad niko nije hteo da dođe da presvuče nekog ko leži. Nije mi bio problem i nisam se plašila, ne plašim se ni sad i ovo sam pokupila verovatno negde na terenu. Razmišljam o stvarima o kojima nisam ranije. Sama sa sobom se raspravljam, psujem i čekam trenutak kad ću početi u ovakvom stanju da se šamaram. Valjda to tako treba.
Bliži se noć. Razmišljam o ponedeljku, idem opet da vadim krv. Na samu pomisao kosa mi se diže na glavi. Nije problem vađenje krvi problem je odlazak. Hoću li moći da odem. Noć prolazi sa temperaturom od 38,5 :( bolovi ne jenjavaju. Opet sam u bunilu i razmišljam opet o svojim porođajima. Nije bolelo ovako....
Нема коментара:
Постави коментар