Nedelja je kod, mene stanje nepromenjeno. Sa ove distance sam shvatila da sam ušla u fazu gladovanja koja postaje sastavni deo mene. Hmmm... Razne mi se misli sada motaju po glavi. Možda to i nije loše s vremena na vreme bar po nedelju dana. Ustajem polako uz ringišpil u glavi i naravno uspevam samo da sednem. Pitam se ko li je ovaj ringišpil platio i šta mu je to trebalo, brate vrti za sve pare. Pogledom kružim po sobi, pokušavam da se saberem i oduzmem da nekako odbauljam do kupatila ali ne ide. Dobro kažem bar nemam temperaturu. Misao je preduhitrio vulkan koji je naravno odradio svoje. Temperatura kreće u pohode kako dignem glavu sa jastuka. Današnji odlazak u kupatilo bi trebao da bude laganica ali sam start je katastrofa. Diši brate, stisni zube i idemo najgore od svega što može da se desi je da padneš. Uspela sam iz jedno petog pokušaja da ustanem i odbauljam. Treba se istuširati, o Bože već sama sebi frkišem kako ću.
Vraćam se iz kupatila posle juhuhuuu vremena i sedam na krevet. Gledam krevet gleda on mene. Ne mogu više da ležim, teško mi je i da sedim. Rešim jer ovako više ne može, ne funkcionišem jer stalno ležim, razmišljam samo o tome kako me boli, koliko je sati kad treba da popijem lekove i krenem da tražim po torbama konac. Dođem i do igle iii.... Krenem da radim. Naravno zaposlim ruke i zaposlim mozak. Nižem stubiće, nižem ideje. I naravno posle pola sata gotova. Ne mogu da sedim više. OK, ajd da probam da sedim u krevetu i radim. Sad je mozak prebačen na drugu frekvenciju. Ne zanima ga da li mogu da sedim i da li mogu da radim ali da radim moram. Nameštam se ali svaki položaj kratko traje. Oko mene gomila jastuka da mi kao bude mekše. Ali jok! Ono što boli boli ali moj mozak je čudo. Ne znate kakvog terača robova hranim ceo svoj život. Kad je najgore on uvek smisli da mi bude još teže, tako izgleda samo u prvim trenutcima. Shvatila sam posle zašto. Pošto sam morala da odmorim jer mi je sve to bilo naporno, celih sat, sat i po. Ležim a mozak brsla najstrašnije, ne prekida. Prvi put za osam dana uspevam da razmišljam o nečemu drugom a ne o tome kako mi je loše.
Popodne je već bilo malo opuštenije. Počela sam da ignorišem temperaturu iako me je bolelo sve što znam da imam i što ne znam. Skrenula sam misli sa bolova i temperature ali mi svakako nije bilo bolje. Borba za samozdravljenje je počela. Panklav nije pomogao kao ni one prethodne. Još uvek mi svaki veći napor skraćuje dah i imam osećaj kao da se gušim.
Stiže noć ista ko i prethodne ali sam ja malo smirenija. Nisam u frci više...
