Odmah da napomenem. Ovaj blog je lično mmoje subjektivno proživljavanje korone kao zaraze i nema veze ni sa čim drugim. Nije savetovanje kako treba i šta treba da radite ali možda nekom pomogne u tim strašnim trenutcima.
Subota je, ustajem ujutru da se spremim za posao. Ne osećam se baš najbolje. Merim temperaturu 37,2C. Nije to ništa normalna pojava kod moje polenske alergije. Spremam se i krećem na teren. Prvi teren mi je jedan deka koji je inače jako loše. Nije dokazano ali je možda imao Covid 19. Ne tvrdim i ne znam. U glavnom deka je to jutro otputovao u Večna lovišta. Pozovem ljude koji se inače brinu o njemu, spremim ga za puta i krenem dalje. Tu sam već osetila vrtoglavicu ali i dalje sam sve odbacivala na alergiju i to što nisam doručkovala. Inače mučninu sam osećala skoro celu tu nedelju. Odem na drugi teren i tu već počnem da se osećam mnogo lošije. Počinje sve da me boli. Inače prvi maj je. Kod njih se okuplja društvo već i zovu me da doručkujem sa njima. Izvinjavam se i projurim da se i sa njima ne zadržavam jer sad već nešto nije stvarno u redu i kažem da mi nije odjednom dobro da je bolje da to ovog puta preskočimo. Odlazim na sledeći teren i tamo me u sred posla sastavlja temperaura od 39,5C. Jedva završim do kraja. Sedam na biciklo i zovem kući da budu u pripravnosti moramo u kovid. Kreće panika, šta , kako , gde , odakle. Ama čekaj da odem prvo do lekara pa ćemo onda da raščlanjujemo.
Stižem kući tuširanj, presvlačenje i krećemo za Palanku. Dolazim tamo i zakazuju mi za ponedeljak u 11h. Samu sebe sam pogledala iznutra očima koliko sam ih prevrnula. Hoće da me voze za Novi Sad ali ja više sad nemam snage. Samo hoću da legnem.
Stižemo kući. Ulazim u sobu iz koje nisam izlazila narednih 13 dana osim u kupatilo i kod lekara. Ležem na krevet i komiram se odmah. Da li sam spavala ili bila u bunilu ne znam ali je bilo strašno. Boli me sve i to na etape. Smiri se malo pa krene iz početka. Čula sam sebe kako ječim od bolova a inače imam visok prag bola. Uspela sam da pronađem kutiju hemomicina od 250mg i počnem da pijem sa paracetamolom. (Ovo nije preporuka i nikako nije dobro!), sve suplemente pijem već mesecima preventivno. Bude mi malo bolje ali imam utisak da sam non stop u bunilu. Taj dan sam uspela da popijem malo čaja i malo vode i pojela jednu bananu. Muka mi je bilo na sve što pomislim da bih jela. Glavu sa jastuka podići bilo je NO NO.
Stiže i noć. Sutra je Uskrs ništa nisam spremila osim što sam ofarbala jaja. Nisam napravila pletenicu, nisam skuvala butkicu, nisam.....O čemu ja razmišljam u ovim trenutcima. Ne vredi žensko je žensko. I da vam kažem ! Kažu da su porođajni bolovi nešto najjače što ljudski organizam može da izdrži. E verujte mi da ima nešto mnogo jače. Ja sam se dva puta porađala i ti bolovi nisu bili ništa naspram ovoga. Noć preživeh!
Нема коментара:
Постави коментар