Deveti dan

   Spavala sam malo bolje u stvari baš sam spavala. Kažu da me tu noć nisu čuli. Još uvek sam u bolovima ali je osećaj drugačiji. Temperatura je i dalje tu ali je nekako lakše podnosim i bauljanje do kupatila traje kraće. iako me sve i dalje boli i svaki mišić se trese od napora ali je drugačije. Naravno razmišljam samo o tome šta ću da heklam :))). 

    Ne ide baš sve kako sam zamislila i dalje je teško. Ne mogu dugo da sedim , čak i onaj sedeći položaj u krevetu je još uvek bolan ali sam uspela sebe da nateram da više puta u toku dana uzmem iglu u ruke. Sreća, sreća, radost. Ne jedem ništa ali se osećam ok. Uspela sam danas da uradim čak ceo komplet, ogrlicu, narukvicu i minđuše. Srećna ko mali majmun. 

    Nisam išla po rezultate, Doneli mi, sve je u redu. znači kontrola tek ‚za 3 dana. Dobro je. bar taj napor ne moram danas da proživljavam. Ostaje mi da heklam, dišem, pijem lekove, heklam, dišem, heklam..... 

    Dan prolazi bolje nego što sam se nadala. Mnooogo bolje, spavanje je sada laganica.   

Osmi dan

    Nedelja je kod, mene stanje nepromenjeno. Sa ove distance sam shvatila da sam ušla u fazu gladovanja koja postaje sastavni deo mene. Hmmm... Razne mi se misli sada motaju po glavi. Možda to i nije loše s vremena na vreme bar po nedelju dana.  Ustajem polako uz ringišpil u glavi i naravno uspevam samo da sednem. Pitam se ko li je ovaj ringišpil platio i šta mu je to trebalo, brate vrti za sve pare. Pogledom kružim po sobi, pokušavam da se saberem i oduzmem da nekako odbauljam do kupatila ali ne ide. Dobro kažem bar nemam temperaturu. Misao je preduhitrio vulkan koji je naravno odradio svoje. Temperatura kreće u pohode kako dignem glavu sa jastuka. Današnji odlazak u kupatilo bi trebao da bude laganica ali sam start je katastrofa. Diši brate, stisni zube i idemo najgore od svega što može da se desi je da padneš. Uspela sam iz jedno petog pokušaja da ustanem i odbauljam. Treba se istuširati, o Bože već sama sebi frkišem kako ću. 

    Vraćam se iz kupatila posle juhuhuuu vremena i sedam na krevet. Gledam krevet gleda on mene. Ne mogu više da ležim, teško mi je i da sedim. Rešim jer ovako više ne može, ne funkcionišem jer stalno ležim, razmišljam samo o tome kako me boli, koliko je sati kad treba da popijem lekove i krenem da tražim po torbama konac. Dođem i do igle iii.... Krenem da radim. Naravno zaposlim ruke i zaposlim mozak. Nižem stubiće, nižem ideje. I naravno posle pola sata gotova. Ne mogu da sedim više. OK, ajd da probam da sedim u krevetu i radim. Sad je mozak prebačen na drugu frekvenciju. Ne zanima ga da li mogu da sedim i da li mogu da radim ali da radim moram. Nameštam se ali svaki položaj kratko traje. Oko mene gomila jastuka da mi kao bude mekše. Ali jok! Ono što boli boli ali moj mozak je čudo. Ne znate kakvog terača robova hranim ceo svoj život. Kad je najgore on uvek smisli da mi bude još teže, tako izgleda samo u prvim trenutcima. Shvatila sam posle zašto. Pošto sam morala da odmorim jer mi je sve to bilo naporno, celih sat, sat i po. Ležim a mozak brsla najstrašnije, ne prekida. Prvi put za osam dana uspevam da razmišljam o nečemu drugom a ne o tome kako mi je loše. 

    Popodne je već bilo malo opuštenije. Počela sam da ignorišem temperaturu iako me je bolelo sve što znam da imam i što ne znam. Skrenula sam misli sa bolova i temperature ali mi svakako nije bilo bolje. Borba za samozdravljenje je počela. Panklav nije pomogao kao ni one prethodne. Još uvek mi svaki veći napor skraćuje dah i imam osećaj kao da se gušim. 

    Stiže noć ista ko i prethodne ali sam ja malo smirenija. Nisam u frci više... 

Dan sedmi

     Uuuh, danas počinjem da pijem onaj konjski panklav. Stanje nepromenjeno, temperatura non stop prisutna. Bolovi kreću kako temperatura počinje da se penje. Sad sam već navikla i znam šta se dešava. Milim po kući sa flašicom dezinfekcionog sredstva, sad mi je i ona teška. Klopa ništa , voda jedva samo koliko moram da popijem tablete, mučnina je i dalje prisutna što me dodatno iritira. 

   Dan protiče isto trudim se da se ponašam normalno koliko mogu ali sve ide drugačijim tokom. Telefonski pozivi na koje jedva odgovaram ali još uvek mogu da pričam. Bar mi je to u funkciji ne mogu ni da zamislim šta bi se desilo da ne mogu bar to. Ležanje 24h opet, nesposobna za bilo šta. Sad više ne mogu ni čaj da pijem. Probala sam sve varijante koje postoje, slatko, gorko, sa medom, bez meda kako god ništa ne vredi. Ćerka me obilazi povremeno da vidi treba li mi nešto a muž, E to je druga priča. Čim vidi da počinjem da kukam samo zatvori vrata i pojača tv. Valjda mu je tako lakše šta znam. Danas je i on išao u Covid ambulantu. Pozitivan je. Nakašljao se par puta, temperatura 37,7 dobio lekove i to je to. Ne oseća ništa. Zato ja nadrljah na pravdi boga. A i bilo je vreme koliko sam puta uetala u Korona situaciju kad niko nije hteo da dođe da presvuče nekog ko leži. Nije mi bio problem i nisam se plašila, ne plašim se ni sad i ovo sam pokupila verovatno negde na terenu. Razmišljam o stvarima o kojima nisam ranije. Sama sa sobom se raspravljam, psujem i čekam trenutak kad ću početi u ovakvom stanju da se šamaram. Valjda to tako treba. 

   Bliži se noć. Razmišljam o ponedeljku, idem opet da vadim krv. Na samu pomisao kosa mi se diže na glavi. Nije problem vađenje krvi problem je odlazak. Hoću li moći da odem. Noć prolazi sa temperaturom od 38,5 :( bolovi ne jenjavaju. Opet sam u bunilu i razmišljam opet o svojim porođajima. Nije bolelo ovako....

Šesti dan

    Ustajem opet ranije, idem da se istuširam danas je prva kontrola. Pre podne vadim krv, popodne idem na kontrolu. Izguraću nekako. Stižem u ambulantu, jedva hodam i vrti mi se u glavi. Popila sam terapiju ali nisam mogla ništa da jedem. U labaratoriji mi izvade krv. Idemo kući treba da se vratim oko 13:30h na kontrolu. 

   Vraćamo se kući i sledi pitanje šta ću da jedem. Ne mogu ništa, skuvaju mi čaj koji popijem samo do pola. Voda mi ima neki slano metalni ukus nju ne mogu ni da pogledam. Ležim i pokušavam da se odmorim. Ali ne ide sve me boli. Ne mogu da se namestim, ni jedan položaj mi ne odgovara. Temperatura je 37,6 nije strašno ali ja ne mogu ni glavu da dignem. Leđa me bole kao da me je neko tukao celu noć. 

   Dođe i vreme za kontrolu. Odem naravno na jedvite jade i sednem da čekam red. Nema ih puno pre mene. Tešim se brzo ću završiti. Ali odjednom počinjem da se preznojavam, vrti mi se u glavi i malaksavam toliko da imam utisak da ću se srušiti. Odem do šaltera nekako i kažem im da sam loše. Sestre mi donesu vodu, skinem džemper i dođem malo sebi. Doktorka me proziva odmah. 

    Ulazim u ordinaciju čini mi se kao puž. Sve traje. Doktorka  mi odmah meri pritisak 105/89. Saturacija mi je dobra. Rezultati iz labaratorije odlični svi osim CRP. Od prošlog puta skočio je na 23. Šalje me hitno na rendgen i da uradim D dimer. Donose joj rendgen i proziva me odmah. Sve je u redu osim što na levoj strani imam neki ožiljak?! Preporuka praćenje. 

   Dobijam Panklav konjske tablete. Dobro možda one odrade svoje. Kupim papire i idem kući. D dimer u ponedeljak tek. Pa valjda neće biti nikakvih problema do tada. 

   Krećem kući. Oper stepenice i opet hodanje do parkinga. Ne mogu uopšte normalno da se krećem. Dopuzim do kola i samo se stropoštam na zadnje sedište. Vrti mi se u glavi. Muka mi je. Kompletno se loše osećam. Stižemo kući i upadam u krevet. Opet kreću bolovi sad još gori nego pre. Valjda zbog hodanja. Noć stiže i ja već polako umirem, opet sve po redu, ječanje, kukanje, lucidni snovi ili halucinacije. Raspad sistema u svakom slučaju. Opet uspem da zaspim oko 5 ujutru. To kad kažem da zaspim znači spavam bez svih tih propratnih efekata. San od sat i po vremena......

Dan peti

       Uspela sam da odspavam par sati ali u neznanju. Ustajem i jutarnja rutina kreće. Bauljanje do kupatila, ostanak tamo do prekosutra ( nikad izaći) i vraćanje u sobu. Stil Kalamiti Džejn mi je postao drugo ja. Čini mi se da mi je kao bolje. Mada do sada mi se pokazalo da to moje "čini mi se" nema veze sa životom. Ipak ovaj put odlučujem da to "čini mi se " izignorišem bez trunke žaljenja. Upadam u krevet zadihana kao da sam trčala šprint od 100m. Na jednom takvom šprintu sam istegla ligamente i završila sa svojom sportskom karijerom. Kad je neko debil pa trenira 5 sportova odjednom. Šta ću uvek sam imala energije za petoro najmanje.

     Ležim u krevetu malo šuckam po lap topu, malo instagram, fejs, telefonski pozivi....Jela ništa, popila dva čaja i nešto one "šta su joj uradili" vode. Oči me bole sporadično. Verovatno kad preteram sa ekranom i svetlom sa ekrana. Zaboli me "mali mozak" i konstantno imam pritisak u jednoj polovini glave. Moja migrena na sve ovo. E pa lepo dobro došla i ti da me mučiš.

   Najbolje se osećam kad ležim. pokušala sam da sedim malo duže ali sve duže od par minuta uzrokuje bolove u leđima. Kao da mi se celo telo raspada, onda kad legnem osetim kako se polako sastavljam. Čudna su to osećanja. Još kad osluškujete svoje telo non stop a ne prepoznajete simptome i ono što se dešava. Sve je nelogično i ni blizu onog što sam do sada naučila o svom telu a naučila sam mnogo toga baš zbog tih mojih migrena i alergija. Sad će i Korona da me nauči mnogo čemu. 

    Prvo što sam naučila ovog puta je da se ne vrti svet oko mene i da koliko god sam potrebna negde ako meni nije dobro imaće ko da pomogne. Znači nisam nezamenjiva. Tačno je da me niko nije zvao da mu nije trebalo i da mu bude lakše ali isto tako ako me nema par dana neće nikom biti loše zbog toga. Vreme teče dalje, ništa nije stalo i sunce svako jutro izlazi i svako veče zalazi i ako ga ne primetite ono zbog toga nije nestalo. 

   Drugo što sam naučila je na sam dan Uskrsa. Nije mi dobro, nisam spremila sve ali ima nekog ko će to uraditi umesto mene i isto tako dobro kao ja. Hvala Bogu imam ih dve. Jesu bile jako zabrinute i uplašene zbog mog stanja i znam da su me slušale po celu noć, videla sam to po njihovim pogledima ali su bile na visini zadatka. Maska, rukavice nisu ulazile u sobu i odmah dezinfikovale sve čim Kalamiti Džejn prođe svoju rutu. 

    Treće što sam naučila i shvatila do sada je da ima onih kojima je stvarno stalo da čuju kako sam i hvala im na toj podršci svih ovih dana. Oni su mi pokazali da vredim kao čovek. Često to zaboravljam ali sada znam. 

     Dan završavam kao i dosadašnje. Ide noć ide ludilo... Opet haos do 5h ujutru...

Dan četvrti

     Opet je  5 sati. Temperatura je 37,3°C, bolovi manji i uspevam da zaspem konačno. Budim se posle par sati i čini mi se da sam dobro. Krećem u kupatilo u stilu Kalamiti Džejn sa dezinfekcionim sredstvom u ruci. Samo sam mislila da mogu. Napravila sam par koraka i počelo je da mi se vrti u glavi. Naslanjam se na zid i sačekam malo. Kolena mi klecaju kao da imam sto godina. Tuširanje je ovaj put trajalo onoliko dugo pa plus jš toliko. Malo mi je lakše. Bar mi se tako čini. 

    Imam utisak da bih možda mogla nešto da radim. Možda da heklam malo!? Ahaaa... Možda al` malo sutra ili možda prekosutra. Ne mogu iglu da držim u ruci kako treba. Prsti ne slušaju nikako. Pa dobro krenem da legnem i preseče me bol u leđima. Najstrašniji što bi rekla Milena bratoubilački. Ali neee... to nije išijas, kostobolja ili nešto slično.  Mišići na leđima me ubiše samo od to malo sedenja. A ne, devojko, ženo šta god da si, aj ti lepo lezi i mani se gluposti. 

   Naravno telo jedva dočekalo da legnem.  Ne može i ne sluša nismo sinhronizovani nikako. To što bih ja i što mislim da mogu moje telo ne može da izvede, danas smo totalno dva različita sveta. Počinju da me bole oči. Smeta mi svetlo. Najbolje se osećam kad je mrak i kad ima tek malo svetla odnekud. Počinje i glava da me boli tj. sinusi. E mašala još mi samo to treba. Ako i oni krenu sad onda sam nadrljala skroz. 

    Ležim sa zatvorenim očima ceo dan, pokušala da jedem, ne ide, gora situacija nego juče. Dobro onda mi ostaje samo čaj. Još uvek ga mogu. Voda onako, ali ima čudan ukus, nešto gorko, slano.... Dobro četvrti dan je preživeću niko još nije umro od toga što nije jeo par dana. A i mogla bi koju kilu da skinem neće da mi škodi. U poverenju da vam kažem već sam vidno skinula dosta kg. Temperatura i virus su odradili svoje za samo prva dva dana sad je već ono ko normalno da ustajem sa kojom kilom manje.

    Primiče se veče i moja temperatura i bolovi se pojačavaju. Imam utisak da se povremeno obeznanim totalno pa opet dođem sebi. Redovno imam te blok aut varijante. Valjda se telo tako samo brani od bola. Pokušavam da neđem najbolji položaj za ležanje ali ne ide. KAko god da se namestim posle par minuta kreće sve ispočetka. Na kraju uspem da nađem neki uvrnut položaj gde su mi kolena na jednoj strani a ramena na drugoj. Ne pitajte kako sam došla do toga ali mi je taj uvrnut položaj malo ponogao tu noć. Verovatno sam izgledala kao ona rečenica " Baška glava, baška ruka, baška noga"... 

   Pregrmeh i tu noć, opet spavanje i pad temperature u 5h ujutru.

Dan treći

    Oko 5 sati je. Temperatura jenjava sad je 37.5°C, uspela sam da zaspem. Zakazan mi je pregled u 11h. Imam vremena taman malo da se odmorim. osećam da mi nije dobro, i dok ležim vrti mi se u glavi. Imam utisak kao da propadam kroz krevet ali bar me manje boli. Razmišljam kako ću do Kovid ambulante. Biće čupavo. Još ako bude gužva....

   Ustajem jedva, tuširanje ne mogu ni da vam opišem koliko je bilo urnebesno ali je trajaloooo i trajalooo lupali su mi par puta na vrata da vide dal´ sam dobro. Uspela sam da se iskobeljam iz kupatila nekako. Sedam u kola i čini mi se da mi je bolje. Da dobila sam neko ulje koje sam namazala posle tuširanja i čini mi se da je odradilo. Manje me boli nego pre tuširanja. OOO pa ovo će biti jedna divna žurka.

   Stižemo u Kovid, jedva sam se odvukla sa parkinga do ambulante. Bože ko da imam olovo u nogama. Čini mi se da hodanje trajeee i traajeee. A ne znam dal ima možda stotinak metara od parkinga do ulaza. Ulazim i javljam se na šalter. Ljubazna neka deca rade, svaka im čast. U onim skafanderima i maskama ko svemirci ali rade svoj posao kao sat. Gužva je moram da čeka. Pa dobro, šta sad ako treba da se čeka onda da se čeka. 

   Sedim na stolici i razmišljam koliko sam puta bila u centru zaraze koronom i nisam imala nikakve simptome ili možda jesam ali nisam obratila pažnju na njih. Verovatno mi je ovo lepo spakovala zato što nisam htela da slušam. Razmišljam i o tome koliko sam puta imala simptome koje sam ignorisala jer su isti kao i moji alergijski simptomi. Svašta mi se vrzma po glavi. Onda se setim i mog osipa koji sam imala tri nedelje ranije. Koprivnjača koja  mi je izašla samo na levoj strani tela, svrbela do besvesti i počela da prolazi posle tri dana i onda počela da prelazi na desnu. Znači bukvalno mi je ušla kroz levu ruku, celu levu stranu i krenulo na desnu da bi izašlo na desnoj nozi. Lepo je napravila čitav krug po celom telu i otišla. U isto vreme mi je i mlađa ćerka imala isti osip. U stvari ona je došla sa osipom iz Novog Sada. Nismo išli kod lekara opet zbog mog zaključka da nam je to alergija. Velika greška a objasniću vam kasnije zbog čega. 

   Dočekah i svoj red. Uđem doktorka me ispregleda postavi gomilu pitanja prepiše lekove, pošalje u laboratoriju i pošalje me kući. ODem da izvadim krv i urade mi i brzi test. NAravno pozitivna na treptaj oka. Čini mi se da samo što je spustila na tester da je pocrvenelo. Ok za sad znam  da sam pozitivna, popodne rezultati krvi. Stižemo kući i kreću pozivi. Naravno mama mi drži predavanje kako se uopšte ne čuvam, ne jedem redovno kako treba, idem svukuda ne razmišljam o sebi, ne pitam da li je neko imao Koronu ili nije idem i radim.... Majka šta ćeš to joj je posao. Ceo život brine i popuje, takva sam i sama samo što ja svojoj deci kažem : " Šta ćete ja sam vam mama, vaša sam i da sam najgora i morate da me trpite a dal` ćete me poslušati to je na vama :)". 

   Osećala sam se bolje kad sam stigla kući e ajd sad da pokušam da jedem nešto. Jedno kuvano jaje i par komada bele slanine koju inače jedem redovno, "stiropor" kako moja deca kažu ( pirinčane galete). To je bio pokušaj. Pojela sam možda i jedva pola. Čaj popila, hvala Bogu bar nešto mogu. Pronađem neki film na laptopu čisto da ubijem vreme. Stižu i rezultati iz laboratorije. Žmurim dok otvaram presavijen papir. pogledam i počnem da se smejem. Pa nije mi ništa. Sve je uredno čak i CRP. Dobro, stigli i neki kineski lekovi treba da pijem 8 ujutru i 8 uveče prvi dan. plus sve one suplemente, midol, febricet i alfa d3. Puna šaka lekova. Dobro krećemo sad konkretno u avanturu. Konrola u petak. Dobro mi je danas izdržaće se. 

   Ljudi moji. što se više bližilo veče to je meni bivalo sve gore i gore. Džabe i lekovi i limun, bagrem i sve ostalo za skidanje temperature čak mi ni ono ulje nije mnogo pomagalo. Ublaži mi bolove za kratak period i onda kreće sve iz početka. Opet buncam, ječim, plačem imam halucinacije i lucidne snove. Temperatura 39,5°C, ne pada a bol ne prestaje. Kažu da su porođajni bolovi najači bol koje ljudsko telo može da podnese. Ja sam se porađala dva puta i oba puta nije baš bilo lako ali ovo, mogu vam reći nije ni blizu tih bolova. Stvar je u tome što su oni konstantni, jenjavaju samo sa padom temperature i to samo donekle. Bol je konstantan. Mnogo čega se i ne sećam. Jednostavno imam crne rupe za neke dane i noći. Kad sam otišla na poslednju kontrolu tek sam onda skontala da sam ušla u treću nedelju bolesti. Bože gde sam izgubila sve te dane? Pa to je pola meseca već prošlo, pa kad gde se delo vreme?

   Noć prolazi luda kao i prethodne. Varijacija na temu i mrtvilo u talasima. Opet sam u bunilu i opet cviljenje, plakanje.... Valjda ću dočekati jutro !?

   

Dan drugi

       Svanuo je i Uskrs 2021. Bogami ovaj Uskrs ćemo pamtiti po Koroni i mojoj bolesti. Nimalo zgodno, nimalo naivno.Moj drugi dan borbe. Krenula sam u kupatilo. Hodam polako jer mi se mišići toliko tresu da uopšte nisam sigurna na naogama. U ruci mi je pumpica sa sredstvom za dezinfekciju. Išpricala sam se pre nego što sam izašla iz sobe i špricam kud god prolazim. Što je sigurno, sigurno. Nisu mi još potvrdili Koronu ali mislim da je to to. Ovako se ne oseća nešto drugo. Temperatura mi je 38°C - 38,5°C. 

   Ulazim u kuhinju, na stolu samo činija sa jajima. Naravno ništa drugo nisam stigla da spremim. Ovaj Uskrs tako. Vraćam se u sobu i opet sam u krevetu. Nisam sposobna da držim oči otvorene. Nije dobro, sigurno je Korona. Treba izdržati do sutra. Treba, znam i ja da treba ali kako. Kako god mi temperatura skoči tako su bolovi sve jači i duži. Čujem samu sebe kako ječim. Bože, dal´ je ovo normalno. 

   Temperatura mi je u rasponu od 37,5 - 39,5°C. Svaki pad temperature mi donosi olakšanje i uspem da zaspem. Svaki rast temperature donosi bolove, nesvesno kukanje ( strašno je kad čujete sami sebe kako ječite a ne možete da se suzdržite), nemoć, mučninu... Nisam mogla ni vodu da pijem. Kuvaju mi čajeve na litre, ne vredi ništa ne ide i ne ide. Ceo dan sam u borbi sa sobom i temperaturom. 

   Jedina svetla tačka u danu je odlazak do kupatila. Dezinfikujem se u sobi pre nego što izađem. Krećem sa flašicom do kupatila kao Kalamiti Džejn i špricam za sobom gde god prođem. U jednom trenutku sam sama sebi zaličila na mladu kad izlazi posle venčanja a srećni svatovi je "gađaju" pirinčem, laticama ruža ili konfetama. Eto ja sam se "gađala" dezinfekcionim sredstvom svaki put kad sam izlazila iz sobe. 

   Stiže i noć. Stanje ništa mnogo promenjeno. Temperatura ista, varijacija na temu ista, ja još gora a noć čini mi se najgora i najduža. Ujutru idem u Kovid ambulantu. Nek mi je sa srećom.

   

Dan prvi

   Odmah da napomenem. Ovaj blog je lično mmoje subjektivno proživljavanje korone kao zaraze i nema veze ni sa čim drugim. Nije savetovanje kako treba i šta treba da radite ali možda nekom pomogne u tim strašnim trenutcima.

  Subota je, ustajem ujutru da se spremim za posao. Ne osećam se baš najbolje. Merim temperaturu 37,2C. Nije to ništa normalna pojava kod moje polenske alergije. Spremam se i krećem na teren. Prvi teren mi je jedan deka koji je inače jako loše. Nije dokazano ali je možda imao Covid 19. Ne tvrdim i ne znam. U glavnom deka je to jutro otputovao u Večna lovišta. Pozovem ljude koji se inače brinu o njemu, spremim ga za puta i krenem dalje. Tu sam već osetila vrtoglavicu ali i dalje sam sve odbacivala na alergiju i to što nisam doručkovala. Inače mučninu sam osećala skoro celu tu nedelju. Odem na drugi teren i tu već počnem da se osećam mnogo lošije. Počinje sve da me boli. Inače prvi maj je. Kod njih se okuplja društvo već i zovu me da doručkujem sa njima. Izvinjavam se i projurim da se i sa njima ne zadržavam jer sad već nešto nije stvarno u redu i kažem da mi nije odjednom dobro da je bolje da to ovog puta preskočimo. Odlazim na sledeći teren i tamo me u sred posla sastavlja temperaura od 39,5C. Jedva završim do kraja. Sedam na biciklo i zovem kući da budu u pripravnosti moramo u kovid. Kreće panika, šta , kako , gde , odakle. Ama čekaj da odem prvo do lekara pa ćemo onda da raščlanjujemo.

   Stižem kući tuširanj, presvlačenje i krećemo za Palanku. Dolazim tamo i zakazuju mi za ponedeljak u 11h. Samu sebe sam pogledala iznutra očima koliko sam ih prevrnula. Hoće da me voze za Novi Sad ali ja više sad nemam snage. Samo hoću da legnem. 

   Stižemo kući. Ulazim u sobu iz koje nisam izlazila narednih 13 dana osim u kupatilo i kod lekara. Ležem na krevet i komiram se odmah. Da li sam spavala ili bila u bunilu ne znam ali je bilo strašno. Boli me sve i to na etape. Smiri se malo pa krene iz početka. Čula sam sebe kako ječim od bolova a inače imam visok prag bola. Uspela sam da pronađem kutiju hemomicina od 250mg i počnem da pijem sa paracetamolom. (Ovo nije preporuka i nikako nije dobro!), sve suplemente pijem već mesecima preventivno. Bude mi malo bolje ali imam utisak da sam non stop u bunilu. Taj dan sam uspela da popijem malo čaja i malo vode i pojela jednu bananu. Muka mi je bilo na sve što pomislim da bih jela. Glavu sa jastuka podići bilo je NO NO. 

   Stiže i noć. Sutra je Uskrs ništa nisam spremila osim što sam ofarbala jaja. Nisam napravila pletenicu, nisam skuvala butkicu, nisam.....O čemu ja razmišljam u ovim trenutcima. Ne vredi žensko je žensko. I da vam kažem ! Kažu da su porođajni bolovi nešto najjače što ljudski organizam može da izdrži. E verujte mi da ima nešto mnogo jače. Ja sam se dva puta porađala i ti bolovi nisu bili ništa naspram ovoga. Noć preživeh!